Pogrebni običaji u Srbiji nemaju jedan obrazac koji važi za svaku porodicu. Razlikuju se prema veri, kraju, gradskoj ili seoskoj sredini, ali i prema željama preminule osobe. Čak i susedna mesta mogu imati drugačiji redosled oproštaja, pomena i okupljanja nakon sahrane.
Zbog toga običaje nije dobro tretirati kao strogu obavezu. Njihova osnovna svrha je da porodici daju okvir u danima kada treba doneti mnogo odluka, a istovremeno se nositi s gubitkom.
Što je zajedničko pravoslavnim sahranama
U pravoslavnim porodicama sahrana obično uključuje opelo, molitvu i ukop, uz dogovor sa sveštenikom i pogrebnim preduzećem. Nakon sahrane često se organizuje daća, skromniji ili veći zajednički obrok za rodbinu i ljude koji su došli da izjave saučešće.
Pomeni se u mnogim porodicama obeležavaju nakon četrdeset dana, zatim posle šest meseci i godinu dana. Tačan raspored može se razlikovati. Važno je odvojiti crkvenu praksu od narodnih pravila koja su se prenosila u pojedinom selu ili porodici. Sveštenik može objasniti verski deo, dok porodica odlučuje šta joj je prihvatljivo i izvodljivo.
Vojvodina: više vera i formalnija organizacija
Vojvodina je verski i kulturno raznolika, pa se na relativno malom prostoru susreću pravoslavne, katoličke, protestantske, jevrejske i druge tradicije. Obred zato više zavisi od zajednice kojoj je pokojnik pripadao nego od samog mesta stanovanja.
U gradovima i većim mestima veći deo organizacije preuzimaju kapele, groblja i pogrebne službe. Vreme oproštaja, muzika, cveće i govor obično se dogovaraju unapred. Porodica tako ima manje praktičnih obaveza nego što je nekada imala kod kućnih bdenja.
Šumadija i zapadna Srbija: snažna uloga rodbine i suseda
U centralnim i zapadnim krajevima još se često oseća važna uloga šire porodice i susedstva. Ljudi pomažu oko dočeka gostiju, hrane, prevoza i obaveštavanja rodbine. U manjim sredinama sahrana je i događaj zajednice, pa na nju dolaze ljudi koji pokojnika možda nisu blisko poznavali, ali žele da iskažu poštovanje porodici.
Daća je u nekim mestima opsežnija, dok je druge porodice svode na kafu i jednostavan obrok. Trošak ne bi trebalo da postane mera ljubavi ili poštovanja. To je posebno važno kada ožalošćeni osećaju pritisak da ispune svako očekivanje okoline.
Istočna i južna Srbija: duže čuvanje lokalnih običaja
U delovima istočne i južne Srbije lokalni rituali i narodna verovanja zadržali su se duže nego u velikim gradovima. Veća pažnja može se pridavati svećama, hrani koja se deli za pokoj duše, posetama grobu i načinu obeležavanja zadušnica.
Ti običaji nisu isti u celoj regiji, a deo njih danas praktikuju samo starije generacije. O njima treba pisati bez senzacionalizma. Reč je o načinu na koji je zajednica kroz vreme pokušavala da razume smrt i pomogne ožalošćenima, a ne o neobičnosti koju treba izlagati kao folklorni spektakl.
Beograd i veći gradovi: kraći obredi i više osobnog izbora
U Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim većim gradovima sahrane su češće vezane za raspored gradskih groblja i kapela. Kremacija je dostupnija, oproštaji su vremenski preciznije organizovani, a porodice češće biraju građanski govor, omiljenu muziku pokojnika ili manji krug ljudi.
Nošenje crnine takođe se menja. Srpska pravoslavna crkva ne propisuje jedinstven period crnine, iako u pojedinim krajevima postoji običaj da je najbliži članovi porodice nose četrdeset dana, šest meseci ili godinu dana.
Pogrebni običaji u Srbiji danas
Poređenje s praksama koje opisuju hrvatski običaji pokazuje mnogo zajedničkih elemenata, ali i razlike koje dolaze iz vere, lokalne istorije i porodičnih navika. Šire kulturne teme mogu pomoći da se razume kako se tradicija menja, ali su u trenutku sahrane najvažnije želje pokojnika i mogućnosti porodice.
Kada niste sigurni šta se očekuje, pitajte najbliže članove porodice i predstavnika verske zajednice. Dovoljno je odabrati ono što pruža miran, dostojanstven oproštaj. Sve ostalo je dogovor, a ne ispit iz tradicije.
